Појмови електрохирургија и електрокаутерија често се мешају, чак и међу многим професионалцима који раде у различитим областима везаним за здравствену заштиту. Иако се оба ова поступка примењују у оквиру неколико медицинских специјалности, они се прилично разликују у погледу коришћеног алата и начина примене.
Значајне разлике
Хајде да детаљније погледамо оба поступка како бисмо даље илустровали разлике између њих у погледу терапијске примене и употребљених алата.
Електрохирургија пролази електричну струју кроз ткиво да би постигла жељени резултат. Коришћена електрична енергија је облик наизменичне струје сличан оном који се користи за генерисање радио таласа. Типична фреквенција је прилично висока, са нормом од око 500 000 циклуса у секунди. Ово осигурава да струја пролази кроз ткиво пацијента, за разлику од стварања ефекта електричног удара. Топлота се ствара отпором ткива на електричну струју, а алати који се користе за примену струје су електроде и укључују конфигурације сечива, округле куглице, игле и петље. Избор електроде зависи од жељеног исхода .. Ови инструменти се могу користити за резање, коагулацију или чак за стапање ткива.
Електрокаутерија користи електричну струју за загревање металне жице која се затим наноси на циљно ткиво како би сагорела или коагулирала одређено подручје ткива. Не користи се за пропуштање струје кроз ткиво, већ се примењује директно на циљано подручје лечења. Користећи ову технику, топлота се пропушта кроз отпорну металну жицу која се користи као електрода. Ова врућа електрода се затим ставља директно на подручје лечења уништавајући то специфично ткиво. Ова употреба електричне енергије обично се примењује у површним ситуацијама са којима се сусрећу дерматолози, офталмолози, пластични хирурзи, уролози и сродне специјалности.
Још једна прилично очигледна разлика између ове две је да су уређаји за електрокаутерирање обично мали, на батерије, уређаји који користе физичку топлоту да би уништили циљана ткива или изазвали одређени и жељени ефекат. Електрохируршки уређаји су софистициранији генератори радио-таласа који пролазе модификовану електричну струју кроз циљана ткива да би постигли жељени хируршки резултат.
Суштина је да електрохирургија није синоним за електрокаутеризацију, упркос њиховој међусобној употреби електричне струје за постизање њихових циљева лечења.
Примене у електрохирургији
Будући да је поступак електрохирургије нешто сложенији од електрокаутеризације, постоји помало забуне око начина на који се користи, чак и након што се схвати разлика између њих. Постоје две основне методе примене електрохирургије: монополарни и биполарни поступци.
Да би се правилно извела монополарна електрохирургија, потребан је комплетан електрични круг који се састоји од; електрода, пацијент, повратна електрода (уземљива плоча) и електрохируршки генератор (ЕСУ). Монополарном техником електрична струја путује од електроде кроз пацијента све док не дође до јастука за уземљење (повратне електроде) смештеног у близини другог места на пацијентовој кожи, најчешће на супротној страни тела од реза, а затим енергија се враћа у генератор.
Биполарна техника користи електроду у облику клешта, која делује као електрода и повратна електрода, при чему електрична струја путује од једног врха до другог, са циљаним ткивом смештеним између њих. Кључна разлика између њих две је та што монополар користи плочу уземљења за усмеравање струје, док биполар користи супротстављене тачке електрода да би постигао исту ствар.
Обе методе се разликују од електрокаутеризације по томе што електричну струју провлаче кроз ткиво, уместо да је користе за загревање електроде која се поставља у једну тачну тачку на ткиву.